„Bol je u toku dana nestao, a potreba za zagrljajem je ostala. Telo čezne za drugim telom. Rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom. Pišem o telu zbog njegove nežnosti i usamljenosti. Iz jednog tela u drugo. Sklapajući oči, umirujem se, polako padam u san. Telom mi peva duša.“ (Miroslav Mandić: „Ruža lutanja VI”)
„Zajedno“ je druga predstava u ciklusu koji se bavi ljubavnom vezom u njenim različitim fazama. Prva predstava „Monolog“ bavila se ispovešću muškarca o neuspeloj ljubavi koja je ostavila neizbrisiv trag na njemu. „Zajedno“ je predstava o ljudima koji su otišli korak dalje: muškarac i žena koji su bili zaljubljeni i ostali zajedno, živeći tu ljubav. Šta je ono što ih razdvaja u zajedničkom životu? Mogu li iz svoje veze stvoriti nešto zajednički? Koji trenutak bi mogao da traje večno? Zašto mora da se prekine? Naša plesna predstava otvara između ostalog i ova pitanja.
Ona – Heni Varga
On – Deneš Debrei
Koncepcija i režija:
Atila Antal
Muzika:
Secret Man
Koreografija:
Deneš Debrei, Heni Varga
Saradnik reditelja:
Biljana Rončević
Produkcija:
Pozorišna zajednica „Letnji Bioskop“
Partneri u realizaciji:
Pozorište „Kosztolányi Dezső“, Fondacija za omladinsku kulturu „Danilo Kiš“
ZAJEDNO – koncept, režija i muzika – Atila Antal – produkcija POZORIŠNA ZAJEDNICA LETNJI BIOSKOP –Kostolanji Deže Szinhaz-Pozorište, Subotica – ponedeljak 3.novembar 2014.
EKSPERIMENT-POZORIŠNI ISKORAK
U vreme besparice, gradjanska pozorišta se sve više okreću repertoaru za koji se smatra da je kasa-štih. Znači, igraju se klasične gradjanske drame poznatih autora i to u stilu koji je najbliži pretpostavljenom ukusu najšireg gledališta – predstave sve više liče na TV slikovnice i banalizuju se do kraja. Zato su i u najvećim pozorištima, bez obzira na njihov doskorašnji umetnički profil – na repertoaru razna Nušićeva dela, iskopana ispod dugogodišnje prašine, igraju se gradjanske drame sredine prošlog veka, a ako se igra i po koje savremeno delo – domaće ili strano – uglavnom su to, ili porodične drame gradjanskog realizma, ili obesne komedije ili njihove olakšane posrbice. Sve u svemu – nema mesta za novi pristup pozorištu, koji bi značio i pokušaj da se odgovori na svremena intimna ili društvena pitanja, koja zaista tište publiku i ona u pozorištu s pravom traži na ta pitanja umetničke odgovore. A da ne govorim o potpunom kukavičluku i autora u uprava pozorišta – nema na scenama u Srbiji neke specifične, nove pozorišne boje, nema istinskog isztraživanja teme, stila, žanra, izraza…Jedno od retkih pozorišta koje je otvoreno prema novim vetrovima scene i poezije, prema novim, svežim i nezavisnim pozorišnim delima i autorima, je svakako KOSTOLANJI DEŽE-SZINHAZ-POZORIŠTE u Subotici. Sam Andraš Urban, reditelj i Direktor ove hrabre pozorišne kuće, režira uvek sveže i bira teme koje zadiru u društveno tkivo, još vrelo od kontroverzi koje ga čine i održavaju napetost. Isto tako – u tom pozorištu se, već nekoliko godina održava bogat i raznovrstan Festival DEZIRE CENTRAL STATION – festival koji okuplja hrabre pozorišne istraživače i pruža uvid u nove, kreativne tokove Balkana i bliže okoline – čak do Japana! Takvog festivala nema na našim prostorima – tu se vide i velika pozorišta i male eksperimentalne trupe i sve se to uklapa u dinamičnu sliku savremene umetnosti, koja pulsira poezijom, novom energijom i bogatstvom iskrenih istraživanja. U tom smislu se razvija i repertoar ovog pozorišta, pa se na toj osnovi prave i koprodukcije, otvaraju se vrata trupama od kojih su samo pojedini članovi Kostolanji Deže pozorišta, pruža im se mogućnost da dopune sliku repertoara i publici približe još novih pogleda na umetnost, društvo i svet.
Atila Antal je veoma uspešan mladi kompoziro, često i izvodjač scenske muzike, koji godinama saradjuje sa Urbanom Andrašom i ljudima iz njegovog okruženja. Pre par godina okušao se i kao kompletni pozorišni autor – napravio je prvi deo jednog šireg ciklusa o ljubavi – MONOLOG, a sada smo videli i drugi te veće celine – ZAJEDNO. U prvom delu prati se monolog neshvaćenog muškarca, koji nikako da ostvari svoje snove o pravoj ljubavi, a u ovom drugom delu – muškarac i žena su se sreli – našli su načina da se ponovo rode u intimnom susuretu. Predstava ZAJEDNO je pozorište pokreta – nekad se to zvalo koreodrama, nekad plesna predstava, ali uvek je to TOTALNO POZORIŠTE, mnogo bliže čistoj poeziji nego drami. Jer, kad se glumci na sceni ne izražavaju tekstom – nema govornog dijaloga, nema citata, monologa – uopšte nema reči, onda je potrebno da se uključe sva druga pozorišna izražajn asredstva, da bi publika ušla u scenski i kretaivni materijal i održala komunikaciju sa izvodjačima, ali i sa duhovnim i estetskim, poetskim krugom, koji je autor ponudio. U ovm slučaju – auto je kompozitor i, naravno – bazirao je svoj scenski izraz na principima muzičkih elemenata izraza. Pored toga, značajnu ulogu igra likovnost ovog projekta, jer su neposredna izražajna sredstva i scena i kostim, ali podigniti na nivo scenskog znaka, ne samo kao likovni okvir radnje, nego kao ravnopravno i poetsko sredstvo izraza. Transformacije kostima plesača, deo su priče o nastajanju i trajanju veze dvoje ljudi, koji traže identitet – nekako, kao da traže svoju drugu polovinu da bi postali celina. Neobična maska sa početka predstave – plesači su obavijeni zavojima, kao da su izašli iz nekog sveta boilesti, a onda se – kako se sve više približavaju jedno drugom i kako sve složenije komuniciraju i ostvaruju svoje intimne težnje o ljubavi, kao konačnoj bliskosti, pored toga što razigrvju pokret i koreografiju – presvlače u sve razgranije kostime, uključujući i sasvim običnu, privatnu garderobu skromnih ljudi, koje srećemo na ulici. I baš u takvoj garderobi, ali na posebmo postavljenom, novom, crvenom scenskom podu, dvoje protagonista – ONA – Heni Varga i ON – Deneš Debrei, u jednom veoma hrabrom rediteljskom rešenju – veoma dugo stoje bez pokreta – zagrljeni i čvrsto priljubljeni jedno uz drugo na sredini scene, prolazeći kroz višeslojni dijalog pronalaženja sebe u onom drugom. Njihova unutarnja energija traganja po duši partnera, sreća, sumnja, strepnja ili ponos na svoju novu vezu – sve je to izvedeno sasvim bez vidljivog pokreta – potpuno minimalistički, ali jako duboko doživljeno. Ovaj hrabri poetski gest tišine i prisnosti, vratio nas je sebi i svojim najintimnijnim iskustvima, što se retko vidja na našim scenama. Uopšte, ovo je bilo jedno bogato, iskreno i moderno scensko delo, bez ikakvih gotovih šablona, postravljeno u svet poezije pokreta, muzike i likovnosti, tako da nas opčinjava jednostavnosšću – svaki sekund predstave je duboko promišljen, a svaki izražajni element postavljen na značajan značenjski nivo. Korisna i potrebna predstava! Bravo!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 4. novembar 2014.
