LETNJI BIOSKOP je nevladina, neprofitna organizacija, koja je kao udruženje formalno osnovano 2001. godine, sa ciljem da stvara savremene vrednosti vezane za pozorište i film (uglavnom pokret i ples), te da ih distribuira fokusirajući se na čoveka i telo, prvenstveno se baveći njegovim društvenim postojanjem i razvojem, i to na način koji u regionu manjka, ujedno stvarajući sveobuhvatnu i raznoliku multikulturalnu sredinu, kulturni prostor koji potpomaže lične i društvene razvojne procese, koji su osnovna potreba otvorenog razmišljanja i nesumnjivo doprinosi evropeizaciji, odnosno, da se zalaže za izgradnju evropskog duha. Članovi Letnjeg bioskopa su u prošlosti, uglavnom organizovali međunarodne radionice pod nazivom Telo i Ples, te aktivne kurseve plesa, kao i tribine modernog plesa, koje su vodili čuveni i visokoobrazovani gostujući profesionalci. Učesnici ovih radionica su uglavnom bili mladi plesači koji su želeli usavršavati svoje veštine, povremeno obrazujući grupe od 30-40 članova, po približno sledećim proporcijama: 15-20 osoba sa teritorije Srbije i Mađarske, 15- 20 osoba iz zemalja Zapadne Evrope (Holandija, Engleska, Belgija, Francuska), Australija. Osnivači Udruženja građana LETNJI BIOSKOP su zahvaljujući profesionalnoj kompetentnosti, za vreme jugoslovenske krize, dobijali zadatke u tradicionalnim pozorištima ili plesačkim trupama, širom Zapadne Evrope i Mađarske, kao plesači, glumci, koreografi ili reditelji. Tokom rada su sarađivali sa mnogim svetskim imenima i uglednim stručnjacima. Od 2000. godine im je najvažniji cilj, da doživljena iskustva predaju što širem krugu ljudi, doprinoseći, da i na taj način uključe svoju domovinu u kulturni krvotok Evrope. Letnji bioskop je kao neformalna organizacija i pozorišna zajednica, započela sa radom u drugoj polovini osamdesetih godina u Subotici, predvođena Išvanom Lalićem (Lality István, reditelj) i Denešom Debreiem (Döbrei Dénes, glumac), uglavnom se oslanjajući na već poznate članove grupe AIOWA, te na umetnike i infrastrukturu Narodnog pozorišta. Cilj nevladine organizacije je konstantno proširivanje međunarodnih radionica, tribina i izložbi, koje na godišnjem nivou, te da postanu tradicija, kao i značajan komunikacioni i dokumentacioni centar, koji realizuje nezavisne, globalne proekte na svim poljima umetnosti. Takođe, da razvija i nadalje čini dostupnim i prisutnim, već pomenute kurseve plesa, koji su evropski kuriozitet u datoj oblasti. 2012. godina je godina reorganizacije. Udruženje građana LETNJI BIOSKOP, koje je onomad registrovano u Senti, sada i zvanično dobija naziv Pozorišno udruženje LETNJI BIOSKOP sa sedištem u Subotici, tačnije, u predgrađu na Kelebiji. Obnovljeno Udruženje, sa novim elanom nastavlja delovanje na očuvanju starih ciljeva i principa. Uporedo sa međunarodnim radionicama, organizuju se nove tribine, predstave, koncerti, izložbe sa aktivnim učešćem mladih. U organizaciji Letnjeg bioskopa učestvovali su sledeći profesori: Christine Quoiraud, Kathleen Raynolds, Katharina Sayferth (Francuska), Oguri (SAD), Frank Van de Ven (Holandija), Min Tanake, Shio Ishihare, Tamai Yassunaria, Yoko Higashi (Japan), Andrea Sitter (Nemačka). Važnije produkcije i koprodukcije: Koprodukcija sa udruženjem MASK i grupom Kobez – „Centre Memoire du Corps“ iz Francuske učestvuju u realizaciji predstava. „Factory“ koprodukcija sa danskim orkestrom Strange Party Orchestra. „Nebo i Zemlja” u Čiki Gergelj (Csiky Gergely), mađarskom Državnom Pozorištu u Temišvaru. “Zajedno” reditelj Atila Antal. “Silentium – Preobražaj” zajednička multimedijalna produkcija sa Garden kvartetom (Garden Quartet). “Haguregumo” predstava urađena pod vođstvom mladog japanskog glumca Norio. “Čudna petlja” koprodukcija sa Pozorištem Kostolanji Deže Subotica. “Zvuk Planete” predstava sa japanskom plesačicom JokoHigaši (Yoko Higashi). “Imago Sonus”; “Dvanaest dana zimi”; Monodrama „Karton i karfiol“ koprodukcija sa pozorištem Kostolanji Deže Subotica; „Kakav cirkus“ Stefana Havesa, letnji kurs klovnova i međunarodna produkcija nakon kursa, u organizaciji MACIVA iz Budimpešte, Štefana Havesa i Debreija u Srednjoj stručnoj školi umetnika Baroš Imrea. „Čudesna svakodnevica“ po knjizi Malas Gite Anđeo odgovara. Koprodukcija u okviru projekta IPA prekogranična saradnja Mađarska-Srbija: „Coloribus nostril“, Pozorišno udruženje Letnji bioskop i Akademija umetnosti iz Novog Sada. Pozorišno udruženje Letnji bioskop deset godina održava kurseve „Telesne memorije“ u Kelebiji svake godine.
MAĐARSKA UMETNOST PERFORMANSA U SRBIJI / JUGOSLAVIJI (1969 – 1992)
Godine 1988. reditelj Ištvan LALIĆ (1957) i glumac Deneš DEBREI (1961) osnovali su Pozorišno udruženje LETNJI BIOSKOP (NYÁRI MOZI Színházi Közösség) In flagranti : LETNJI BIOSKOP nije ni leto, ni film – ipak na atmosferu njihovih pozorišnih izvedbi uticali su pokreti herojskog doba kinematografije i napetost mladih tela koja se znoje po vrućini. A njihova pitanja – zašto je zrak „prelomljeni azur“? Zašto je „vilinsko jezero“ opalno? Zašto je očna jabučica sepija? – Pred nama se projektuju secesijska sanjarenja, kao i tinejdžera tokom prvih sukoba i ljubakanja. Postmoderni heklani mim, ludi pankerski pogo ples, plemeniti lokalpatriotizam i „totalna emocionalna smrt“- privlače se i naizmenično se smenjuju. Ovim postupcima šalje se poruka da smo živi i da se igramo. Radio je objavio da smo bili živi, da smo odigrali sve naše karte. Njihovo amblematsko ime izabrano je kao izraz poštovanja prema Aleksandru LIFKI (1880-1952) koji je otvorio prvi stalni, trodimenzionalni „bioskop” u Subotici 13. оktobra 1910. godine. Takođe je snimio hiljade metara negativa, ali nakon njegove smrti sav njegov opus, sve njegove celuloidne trake pretopljene su u lepilo. – Ovi posvećeni umetnici bili su inspirisani konglomeratom prošlosti i sadašnjosti, kao i geniusom loci (duhom mesta) .
Njihovo najznačajnije delo Čuvari hrama (A szentély őrei ) odvijalo se tokom dve godine, u pet tematskih epizoda, koje su prikazivale kulturnu istoriju Subotice kao neobičnu “priču”. Bio je to „čimboraco“ potpuno haotičnog i nepromišljeno promišljenog zajedničkog rada, kao i improvizacija rađenih u duhu multikulturalnog načina razmišljanja. Serija od dva puta po jedne nedelje eksperimentalnog pozorišta, izložbi i koncerata, a takođe i spektakularnih demonstracija, hepeninga i performansa evocirali su slične grandiozne poduhvate koje su izvodili Piter BRUK i Robert VILSON. Želeli su da ponovo iscrtaju „konture lica koje se stapaju u vremenu” spektaklom koji kulminira u datom trenutku. A sve je počelo u privatnom, ličnom, intimnom prostoru (DEBREIJEVOJ kući i dvorištu u „ciganskoj” ulici) da bi se nakon toga predstave održavale u javnosti, u autentičnim prostorima i urbanim delovima grada (pozorištu, centralnom trgu, željezničkoj stanici, muzičkoj školi itd.) „…organizovanje prostora priznaje nešto. Omogućava da se održi otvorenost koja, između ostalog, daje izgled prisutnim stvarima kojima se ljudsko prebivalište smatra dodeljenim…“ (Martin HAJDEGER) Samo otvaranje je bio brutalni dadaistički koncert na kojem su šivaće mašine, bušilice i gvožđe „stvarali muziku”. U danima koji su usledili bilo je horor predstava, monoloških pokreta, ekspresivnih performansa , tinejdžerskih akcionih drama i mnogih drugih nostalgičnih, tematskih ludila.
Nekoliko meseci kasnije „okupirali” su grad hepeningom posvećenim životnoj sredini, prikazujući avangardne scene/predstave, performanse, savremeni ples, muziku i likovnu umetnost, film i projekciju slajdova, te su čak i lokalni arhitekta i svetski putnik takođe dobili svoje mesto u celoj priči. Događaji na dnevnom nivou u okviru serije hepeninga podsećali su na srednjovekovne procesije, Počinjali su oko 9-10 sati uveče, evocirajući kulturni milje prekretnice vekova. U zoru, u sredini sunčanog sata na glavnom trgu sagrađena je drvena piramida kao simbol masonskih loža koje su postojale u Subotici do četrdestih godina prošlog veka. Piramidu je čuvala počasna garda. Sagrađen je i lažni „Berlinski zid” koji je obilazilo dvanaest uniformisanih stražara smenjujući se svakih dva sata.
Pokušavali su maksimalno da uključe (šokiraju) publiku i građane koji su se u to vreme slučajno zatekli na ulici. Veliko zgražavanje izazvala je scena kada su publiku na njihova mesta odvodili uniformisani, nasilnički nastrojeni glumci statisti, koji su čak i pucali ćorcima. U “teatru ogledala” velikom vojnom šatoru sa ogledalima poređanim unutra bio je postavljen virtuelni kovčeg za lovca i istraživača Oskara VOJNIĆA (1894-1944) sa koga je Tibor Sekelj (1912-1988) na TV ekranu govorio o svom prethodniku. Održan je istovremeno pred publikom i govor sa vrha ogromnog betonskog skeleta, nekada predviđenog za bioskop, koji je već trideset godina stajao nedovršen nadomak Radničkog univerziteta. Poslednji dan označila je najveća povorka: organizovali su turneju za publiku kroz „gradilišta” na svakom pojedinačno interpretirajući događaje. DEBREI, u crvenom ogrtaču, kao Mojsije nekada, išao je na čelu povorke i vodio ljude kroz subotičke ulice u pratnji pozorišnog orkestra koji je svirao Internacionalu. Velika procesija trajala je sve do pola dva posle ponoći, kada su preživeli gledaoci imali priliku da odslušaju u dvorištu Muzičke škole kompoziciju za sedam klavira Miroslava KAPORA.
DEBREIJEVE individualne, sugestivne akcije prekinule su i preoblikovale ceo proces hepeninga. Odstupajući od često militantnog stila performansa, suprotstavljajući im svoje viđenje, predstavio je subjektivne i osetljive životne situacije. On je kroz performans prikazao u skladištu svoju elementarnu, takozvanu „kič izvedbu ”: muzika je dopirala iz četiri muzičke kutije, a scenografija je bila šarenolika i neuredna kao soba kakva ostaje nakon boravka ratnih izbeglica. U njoj je koreografskom izvedbom prikazao jedan dan običnog čoveka, neprestano ugroženog „građanina”, oponašajući njegovo bedno i banalno ponašanje. Godine 1989. rekao je zbogom državi performansom u vidu plesnog pokreta pod nazivom Microorganism. “Biološka” priča o raspadu nacije i ljudi bila se već dogodila ovde kada su se preistorijski čovek sa Balkana, koji je živeo pre 46.000 godina, sjedinio sa svetom mikroskopskih, nevidljiv živih organizama. U čuvarima hrama, profesionalni glumci Narodnog pozorišta u Subotici, kao i glumci amateri pozorišne trupe AIOWA sudelovali su potpuno ravnopravno. LALIĆ i DEBREI stvorili su najduži i najznačajniji projekat mađarskog performansa koji je do danas ostao bez presedana.