Nova plesna predstava Pozorišne trupe Pozorišno Udruženje ”Letnji Bioskop” (Nyári Mozi Színházi Közösség) nosi radni naslov Imago Sonus i bazirana je na sintezi plesa, likovne umetnosti i muzike. Konačnoj formi i dorađenosti predstave prethodilo je nekoliko pripremnih godina. Pod naslovom Fantazije u slikama održavane su radionice uz gostovanje poznatih likovnih umetnika, muzičara, plesača i glumaca, kao i sa drugim vrstama izvođača zainteresovanih za ovu temu, među kojima je bilo istoričara umetnosti, pisaca, pesnika i performera. Ceo taj proces želimo da oblikujemo u integralnu pozorišnu predstavu pod već pomenutim nazivom. Okvirna priča naše predstave seže u prošli vek, tačnije u devedesete godine pa sve do današnjih dana, ali to nije potpuno tačna odrednica, budući da su događajima koje u predstavi prikazujemo prethodila druga dešavanja koja evociraju još ranije epohe. Devedesete godine igraju značajnu ulogu u ovom slučaju, s obzirom da su se životni putevi stvaralaca, priče i anegdote iz života korišćene u predstavi dešavale u ovom periodu i postale značajne za naš proces rada. Kontinuitet, tok vremena je pokušaj da u nesigurnom strujanju sadašnjice održi i prikaže stabilno, kreativno postojanje. U našoj predstavi, u datom slučaju želimo da se okrenemo likovnom stvaralaštvu, muzici i plesu, što u slučaju Pozorišne trupe Letnji bioskop nije ni tako nova forma, budući da smo i u prethodnim projektima kroz pomenute medije pokušavali da izrazimo svoj umetnički kredo, da publici prikažemo naš misaoni svet kroz predstavu u kojoj reči ne mogu da izraze i ispričaju doživljeni trenutak, kao što i u životu svakodnevno doživljavamo oblik našeg stvarnog postojanja. U datom slučaju, od događanja tokom višegodišnjih, manjih pokušaja nastajalo je jedinstveno pozorišno delo. Događaji koji su prethodili su u slučaju predstave Imago sonus veoma značajni, učestvovali smo na otvaranjima izložbi sa kraćim ili dužim performansima vezujući naš nastup uz određenog slikara ili grupu likovnih umetnika. Naše prvo iskustvo ove vrste desilo se 2000. godine u Etno kampu blizu banje Palić: u okviru međunarodne radionice za plesni teatar i uz učešće muzičara i likovnih umetnika tokom nedelju dana su svi radili na svom polju rada ne isključujući mogućnost međusobne komunikacije, štaviše, pothranjujući takva stremljenja, budući da su se po završetku radne nedelje stvarali zajednički radovi. I dan danas podstičemo ovu vrstu rada i na osnovu stečenog iskustva želimo da uobličimo našu novu predstavu. Ugradili smo u naš teatarski projekat zabeleške naše hroničarke Dafnis Der, likovne kritike Ota Tolnaija iz knjige „Kutija za šešire”, životni put slikara Ištvana Sajka opisanog u monografiji Atile Širbika „Obojena prašina”, kao i njegovo delo o savremenim mladim umetnicima Vojvodine „Iz exo u endo”, a zatim i dvojezičnu monografiju istoričarke umetnosti Olge Kovačev Ninkov „Lica vremena” koja sadrži biografske podatke za 450 portreta koji se nalaze u Gradskom muzeju u Subotici. Sva navedena dela koristimo za dramski predložak i kao ideju vodilju, ne isključujući naravno uz te radove pisane u prošlosti ni današnje priče povezane sa datom temom.
Osnovni motiv predstave je kontinuitet, a u okviru toga snaga u izražavanju priče koja se ostvaruje u trenutku, formiranje slike, formiranje slike o prošlosti, anegdote, unapred osmišljene koreografije koje su nastale na osnovu istinitih događaja, kao i pokreti i ples koji su rezultat trenutnog podsticaja, a sve to uz pratnju muzičke improvizacije koju izvodi subotička kompozitorka i muzičarka Jasna Jovićević.
U prostoru iz predstave u predstavu se u scenografiji pojavljuje nova, originalna slika. Za taj rad u svakoj prilici pozivamo likovne umetnike koji nekoliko dana pre predstave stvaraju sliku veličine 280x350cm. Slika nastaje u prisustvu plesača Deneša Debreija i Heni Varga. Plesači prate pokrete ruku slikara koji potom postaju organski deo koreografije u predstavi. Likovno delo igra značajnu ulogu u našoj predstavi, budući da se iz predstave u predstavu pojavljuje kao novi element, a likovno delo stvara novi ples. Pomenuta slika se stvara na taj način što slikar prethodno skicira svoje delo na foliju, a uz linije su sa obe strane nalaze udubljenja slična hodnicima u koje se na određena mesta sipaju određene boje i preko svega toga se navlači belo platno. Pod tabanima plesača se tokom plesa pojavljuje boja po zategnutom platnu i postepeno se pomalja slika koju je uradio likovni umetnik.
Pred našim očima se iscrtava jedan odlomak pređenih puteva, životnih staza. Tokom svake nove predstave prelazimo nove i nove puteve i rađaju se nove slike. Na prvi pogled radi se o nerazumljivim obojenim mrljama koje se pojavljuju na belom platnu, nerazumljivim povezanostima događanja u prisustvu izvođača koji zatim otkrivaju nove misli i osećanja u emocijama i mašti posmatrača. Predstava počinje da komunicira sa publikom, stvara se dijalog. Naša prošlost nas posmatra, bili smo ono što smo postali, postaćemo ono što jesmo.
Ovo savremeno delo obuhvata seriju predstava u određenom pozorišnom prostoru sa određenom okvirnom pričom koja kao osnovu koristi početak devesetih godina, a osvrće se i na ranije periode da bi se stvorio sadašnji trenutak. Delo stvoreno u sadašnjosti zahteva da postoji i u budućnosti, izlazeći iz realnog trenutka pozorišne stvarnosti na taj način što umetničko delo koje je nastalo tokom predstave kroz ples postaje vredna slika koja se izlaže i u galerijama.
